Црна Гора се током целе своје историје истицала непокорношћу, храброшћу и слободарским духом. Због „чојства и јунаштва“ којима су се одликовали њени горштаци, Црна Гора је називана „српском Спартом“. Вођени филозофијом косовског етоса, Црногорци су се често свесно жртвовали за више циљеве, за спас и слободу свога рода. Један од најистакнутијих примера жртвовања за једнокрвну браћу представља Мојковачка битка, вођена на Бадњи дан и Божић 1916. године, у околини Мојковца. У њој је Санџачка војска Краљевине Црне Горе успешно зауставила аустро-угарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење Српске војске преко североисточних делова Црне Горе ка Јадранском мору, а самим тим и њена каснија евакуација на Крф. Мало је познато да се у тој, по много чему судбоносној бици, јунаштвом и одважношћу нарочито истакла једина жена која је учествовала у бици. То је била Василија Вукотић, ћерка јединица сердара Јанка Вукотића.Ова хероина је рођена 1897. године на Чеву, у познатој породици Вукотића. Њен отац Јанко, чувени војсковођа, био је у сродству са краљевским домом Петровића. Био је братанац црногорске краљице Милене, жене краља Николе I Петровића. Племенито порекло јој је омогућило да се школује на Руском институту на Цетињу, који је основала руска царица Марија Фјодоровна – Романов. Заједно са још стотинак најбољих девојака Црне Горе учила је на српском, руском и француском језику и спремала се за позив наставника и васпитача. Међутим, како то често овде бива, миран живот и школовање прекинуо је рат. Краљевина Црна Гора је 8. октобра 1912. године објавила рат Османлијском царству и прва кренула у бој за ослобађање изворишта српске духовности, културе и националног идентитета. Васпитана у духу родољубља, тада петнаестогодишња Василија добровољно се пријавила у болничарке. Заједно са њом пријавила се и њена мајка Милица. Од првог дана рата, заједно са мајком је учествовала у свим важним биткама. После огромних жртава на Скадру, Тарабошу и Бардањоли, негујући рањенике и слушајући њихове исповести, уверила се да је рат највеће људско проклетство. Још веће страдање своје војске и народа доживела је неколико година касније.